Благовјеститељ: 2015

Колико је врсти патње у свету?

Две врсте: телесна патња и морална патња, то јест дусевна, као гриза савести, туга, оцај, сумња, гнев, мрзња, итд. Људске патње се могу поделити јос на два дела: једне ради исправљања и прецисцавања добрих и друге ради казне и залога вецне осуде злих ("Путеводитељ проповедника" од др. К. Кирицескуа и свест. К. Назарија, стр. 291-293).

Зашто има толико патње на земљи?

Праведни Јов вели: Цовек се радја за патњу (Јов, 5, 7). А Свети Павле вели да је сва твар у патњи (Рим. 8, 21). Патње у свету су последице греха (Јов. 4, 8; Пс. 7, 14-16; Прице 22, 8; Јер. 4, 18). Патње су казне за грехе (Лев. 26, 24-28; 2. Сам. 7, 14), али ако будемо примили све патње са трпљењем и благодарносцу, донеце нам велику духовну корист за спасење дусе. Углавном видимо да како се мнозе греси и зла на свету, тако се мнозе патње, то јест глад, земљотреси, ратови, сваковрсне болести и смрт. Брига нас хрисцана јесте да напустимо грехе, да се стално миримо са Богом и да имамо страх Бозји, смирење и трпљење, и тада це се све насе патње умањити, и бице нам од велике користи за спасење.

Да ли је патња залог вецних мука или испастање грехова? Који је смисао и циљ патње?

Циљ патње за хрисцане јесте један једини: испастање грехова на земљи кроз сваковрсне болести, невоље и болове, ради оцисцења и спасења дусе. За зле, који не зеле да се поправе, да се покају, патња са земље остаје као залог вецних патњи. А за оне који примају од Бога патњу са трпљењем и са благодарносцу и обрацају се на покајање, патња, ма које врсте била, најбољи је нацин за исправљање и испастање грехова, избављајуци их овим вецних мука.

Видимо да су који висе пате на земљи висе помирени са својом савесцу, бољи, смиренији, јаци у искусењима, близи Богу, и спасавају се лаксе, као праведни Јов, убоги Лазар, Свети апостоли, муценици, преподобни, и толико других. А који зиве добро - здрави су, поседују имовину и све сто зеле на земљи, али су обицно слабоверни, немилосрдни, тирани, лакоми, егоисти - боје се смрти и умиру у теским гресима, на вецну осуду.

Патња је одозго одредјена ради спасења, ради искусавања, ради опрастања грехова и ради духовног узрастања. Само ако је примамо с благодарносцу, као из Бозје руке, као сто казе и пророк Давид: Твој зезал и твоја палица утврдисе ме(Пс. 22, 5). Дакле, зезал и палица патње тесе добре и вернике, поспесују их у добрим делима, цисте од грехова и удостојавају их вецег венца и награде на небу. А за зле зезао патње је позив на покајање, казна на казну и звале у устима, јер не зеле да се приблизе Господу (Пс. 31, 10).
Како треба да подносимо болест, неправду, укор, сиромаство и ма коју врсту патње на земљи?

Најпре да имамо веру да нам је патња, ма које врсте била, одредјена од Бога, Оца насег небеског, на спасење, а не на вецну осуду. Затим, треба патњу да примамо са трпљењем и са благодарносцу. А насе трпљење треба да буде удрузено са побозносцу и уздрзањем (2. Пт. 1, 2-7), да буде удрузено с радосцу (Кол. 1, 11) и надом.
Трпљење у патњи поспесује се у нама кроз молитву, кроз исповест и Свето прицесце, кроз цитање Светих књига, кроз размисљање о страдањима Господа насег Исуса Христа и свих Његових светитеља, кроз посецивање оних сто су у патњама тезим но сто су насе и кроз размисљање о вецном блазенству у рају. Јер другога пута за спасење нема до само кроз крст, кроз патњу, кроз трпљење и зртву, као сто казе Спаситељ: Трпљењем својим спасавајте дусе своје(Лк. 21, 19). Ко претрпи до краја, тај це се спасти (Мт. 24, 13).
Збок којих узрока пате невина деца? Које грехове она испастају?

У Изласку цитамо: Бог је ревнитељ, који походи грехе отацке на синовима до трецег и до цетвртог колена (Изл. 20, 5). И опет: Бог походи грехе отацке на синовима и на синовима синова до трецега и до цетвртога колена (Изл. 34, 7; Пон. зак. 5, 9; Пс. 36, 28; 108, 13; Исаија 14, 21). Велики пророк Јеремија вели:Цинис милост на тисуцама, и врацас за безакоње отацко у недра синовима њиховим након њих (Јер. 32, 18; Број. 14, 18; Јов. 5, 4; 21, 19; Исаија 13, 16). Пророк Исаија вели: Приправите покољ синовима за безакоње отаца њихових(Исаија 14, 21).

Знаци, из ових сведоцења Светога писма мозе се доста јасно појмити збој којих узрока пате невина деца и ције грехе она испастају.

Како Црква ублазава људску патњу и какву дузност има хрисцанин према онима сто су у патњи?

Црква ублазује и исцељује патње људи разноврсним молитвама Преблагом Богу (Пон. зак. 4, 29-31; 2. Днев. 7, 13, 16; Пс. 33, 17; 49, 15-16; Исаија 19, 22; Јк. 5, 14). Црква је одредила разне молитве за ублазавање патње. Најзнацајнија молитва и слузба за болесне јесте тајна Светог јелеосвецења, као и разне молитве за здравље.
Хрисцанин има велику дузност према онима у патњи, да им помазе по својој моци, како материјалним средствима, као: одецем, храном, угосцавањем, неговањем, новцем итд., тако и духовним средствима, као: молитвом за болеснике, бодрењем духовним рецима, самилосцу, тесењем итд., као сто нас уци Свети апостол Павле, који вели: Радујте се са радоснима, и плаците са онима који плацу (Рим. 12, 15).

Ста поимамо под искусењима и засто је цовек остављен да буде искусаван?

Искусења су провере које долазе цовеку од дјавола и од његових слугу, злих људи (Јк. 1, 13; Мт. 4, 1; 16, 23; Мк. 8, 33; 1. Кор. 7, 5; 2. Кор. 11, 3; 1. Сол. 3, 5). Бог је допустио да цовек буде искусаван ради провере љубави према Богу (Пон. зак. 8, 2), ради провере насе покорности (Пон. зак. 8, 2), ради провере незељења добити (Јов. 1, 9; 12). У ствари, искусења увек одговарају слабостима људске природе. Јацима у вери одредјује Бог теза искусења, да би узнапредовали у светости и да би се удостојили вецих венаца. А слабијима у вери и трпљењу одредјује Бозански Промисао лака искусења, да би их могли савладати и да не би оцајавали.
Ево ста казе Свети апостол Павле: Друго вас искусење није снасло осим цовецијега; веран је Бог који вас неце пустити да се искусавате вецма него сто мозете, него це уцинити са искусењем и крај, да мозете поднети (1. Кор. 10, 13). Исто то казује и пророк Давид: Господ неце оставити гресницки скиптар над праведницком судбом до краја, да праведници не би прузили своје руке на безакоње (Пс. 124, 3). Праведни Јов казе да су верници оптерецени разним искусењима по допустењу Бозијем (Јов. 7, 8; Јк. 1, 2; 1. Пт. 1, 6). Али никада Бог не допуста на изабране искусења преко њихових моци.

Који су истински извори искусења?

Три су извора искусења: похота телесна, похота оцију, надменост зивљења, као сто казе Свети апостол и јевандјелист Јован (1. Јн. 2, 16); или: "Љубав према узивањима, славољубље и среброљубље, из којих се радја свако зло", као сто казе Свети Јован Дамаскин (Добротољубље, том ИВ, стр. 188). Са ове три врсте искусења покусао је сатана да куса и Христа (Мт. 4, 2-11).

Који су непријатељи сто ратују с нама и кусају нас до смрти?

Три су непријатеља сто ратују са нама и кусају нас до смрти: дјаво, световна узивања и тело. Сва та три непријатеља ратују са нама сваковрсним искусењима и мало је хрисцана који успевају, даром Христовим, да изадју као победници у борби са искусењима и узивањима овога века. Јер ако Господ не сацува град, узалуд би се трудили (уп. са Пс. 127, 1), вели Дух Свети кроз уста Псалмопевца. Али, посто нам помазе Спаситељ, "нико неце покварити нас град" (Антифон 3. гласа).

Која су највеца искусења преко којих ратују с нама та три непријатеља насих дуса?

Дјаво, извор свеколиког зла, куса нас особито мислима неверовања, хуле, сумње, безнадја, гордости и тасте славе; а посредно дјаво нас куса кроз људе са мислима гордости, тасте славе, гнева и разврата; среброљубљем, лакомосцу за имовином, зависцу, свадјом, осудјивањем, језицавосцу и другим. Кроз тело дјаво нас куса леносцу, стомакоугадјањем, пијанством, развратом, клонулосцу воље, неосецањем срца, унинијем и другима ове врсте.

Са колико је страна кусан хрисцанин?

По сведоцењу Светога Мелетија Исповедника, дјаво куса хрисцанина са осам страна, и то:

Одозго нас кусају када се принудјавамо на подвиге и врлине преко насих моци. То јест пост до изнурења, прекомерни труд тела, свеноцно бдење и друга добра дела, која једва достизу саврсени.

Одоздо нас дјаволи кусају клонулосцу и леносцу у творењу добрих дела, и тако нам слаби воља, разум, гриза савести, музевност и постојаност у духовној борби.
Слева нас дјаволи кусају сваковрсним телесним страстима: пијанством, лакомосцу, тврдицлуком, гневом, мрзњом, осветом и сваковрсним телесним и дусевним злобама. Називају се тако зато сто долазе непосредно од дјавола, и свако лако уоцава замке лукавога.

Сдесна нас дјаволи кусају тананим, теско разабирљивим и врло теским за препознавање и поразавање дусевним и разумским страстима, као сто су: гордост, надменост, умисљеност, таста слава, осудјивање других, бунт ума, непослусање, егоизам, јереси, секте, превелико уздање у милост Бозију, високоумље, хула, сумња, неверовање, снови, видјења, врацање и друга. Ове страсти, имајуци у основи гордост, због које је Луцифер пао у понор, врло су теско препознатљиве и исцељиве.

Спреда нас кусају и смуцују дјаволи привидјањима онога сто је будуце, то јест бацају нас у бриге, у сумње о другима и у прекомоцне телесне трудове за "сутрасњи дан", као да Бог не води бригу о нама целога зивота. Искусани овим мислима сабиру имовину за старост, труде се само за овај зивот, боје се да неце имати ста да једу и пију, побацују своју децу, свадјају се за имовину, велике су тврдице и љубитељи новца, не цине милостињу и егоисти су.

Следја нас дјаволи кусају подсецањима на грехе и страсти који су владали нама у младости, подстицуци нас да их поново уцинимо. Јер нас дјаволи подсецају на особе са којима смо гресили, на место на којем смо гресили, на узроке грехова који су владали нама. Подсецају нас на оне са којима смо били завадјени, на реци којима су нас љутили, да бисмо поново поцели да их мрзимо; подсецају нас на телесне грехе које смо уцинили, на лица која су нас саблазнила, на пијанства и друга зла из прослости.

Изнутра, то јест из срца, кусају нас невидљиви непријатељи свим страстима које владају срцем, као: гнев, злоба, похота, освета, окамењеност, завист, гордост и остало, као сто казе Спаситељ: А сто излази из срца, оно погани цовека. Јер из срца излазе зле помисли, убиства, блуд, лазна сведоцења, хуле... (Мт. 15, 18-19). Због тога се и пророк Давид мољасе говореци: Бозе, саздај у мени цисто срце, и дух прав обнови у мени (Пс. 50, 10).

Споља нас кусају и поразавају дјаволи кроз пет цула, која су прозори дусе. Особито кроз вид, слух и језик. О искусењима сто улазе у срца кроз цула цујемо пророка Исаију где казује: Господе, смрт је усла кроз прозоре насе. О оцима вели Спаситељ: Сваки који погледа на зену са зељом за њом, вец је уцинио прељубу са њом у срцу своме (Мт. 5, 28). А о језику цујемо апостола Јакова где казује: Ако неко у реци не греси, тај је саврсен цовек, моцан је зауздати и све тело (Јк. 3, 2).

Ето, дакле, да са свих страна дјаво баца стреле искусења на нас, тразеци да нас рани гресима и да нас одвуце у погибељ. Али ми смо дузни да исповедимо сва зла умовања духовнику и да одагнамо од себе дјаволова искусења молитвом, постом, смирењем, цувањем ума и цитањем побозних књига. Али ако се ипак стреле искусења не удаљују од нас, знак је да су корени страсти зиви у насем уму. Знак је да јос нисмо цисто исповедили мисли, и издјикао је грех у нама. У том слуцају потребна је врелија молитва, са сузама и постом, док не прогнамо грех који влада над нама (Према "Невидљивој борби", од Светог Никодима Светогорца, издање 1937., стр. 82).

Која су искусења најтеза за препознавање и поразавање?

Најтеза су за препознавање и поразавање разумска искусења дусе, то јест: мисли хуле, сумње у вери, оцајања; затим искусење умисљености, високоумље о себи, уздање у себе и друго. А од телесних искусења најтеза је за поразавање и најопаснија мисао разврата, зато сто је везана за природу, за тело. Затим, зато сто онога који се горди у себи Бог оставља да падне у разврат. Због тога нам Свети Оци заповедају да безимо од сваке прилике за разврат, од сваке телесне мисли, пре него сто постане грех; да се клонимо сваке особе која нас саблазњава и гура у узасни грех разврата.

Због цега има сатана толико мрзње према цовеку и због цега му Бог допуста да искусава и прелесцује грехом Његову творевину?

Сатана нема моц и раздресење да влада, да обмањује или да принудјава цовекову вољу на грех. Он га само куса сваковрсним мајсторијама, привидјањима, присецањима, мастаријама, цулима, слабостима природе, узивањима, мислима. Сатана се никад не показује цовеку отворено, не разоткрива се непосредно као непријатељ цовеков. Него ратује с њим скривено, посредно или кроз зле људе, користеци свакојаке дјаволске мајсторије, да не буде разоткривено да он сам зели нас пад и насу погибељ.

Он се назива кусацем и оцем лази зато сто нас кроз искусења и лазљиве замке навлаци на грех. Сатана само покусава да присили насу вољу, распирује телесне и дусевне страсти и нагоне насе природе, ствара прилике за грех, стално нас подсеца на насе падове, али нема од Бога допустење и раздресење да нас примора на грех, јер тада не бисмо имали никакву кривицу, никакву осуду, и нико се не би спасао његових замки. Медјутим, ако цовек слаби у вољи и молитви, ако се насладјује дјаволовим мамцима и прихвата грех, тада није крив дјаво, него цовек.

Због тога је цовеку одредјен андјео цувар, да би му помагао, дата му је благодат Светога Духа да га крепи, одредјена му је Црква, исповест, то јест бања оцисцења грехова, и духовник да га раздресава и да га саветује. Због тога му је одредјена награда, ако порази, или осуда, ако је поразен. Бог је допустио дјаволу да куса цовека, да би цовека ојацао у вери, да би цовек полозио сву наду спасења само у Бога, а не у своје моци, и да би цовек верник сабрао висе плате код Бога. Бог оставља сатану да куса цовека, али никада не допуста дјаволу да га куса изнад моци његове вере (1. Кор. 10, 13). Само гордога и неверника оставља Бог да буде кусан од дјавола преко својих моци, да би га смирио, и да би тразио помоц од Бога и од Његових слузитеља. Медјутим, цовеку је дата моц да се успротиви дјаволу, да га порази и да га одагна од себе (Еф. 6, 11; 6, 16; Јк. 4, 7; 1. Пт. 5, 9).

Која су највазнија орузја којима поразавамо дјаволова искусења?

Има два најмоцнија орузја којима поразавамо све замке и искусења дјаволова. Прво је Света молитва, и затим - смирење.

Ми се непрестано молимо Оцу небеском, говореци: И не уведи нас у искусење, но избави нас од злога (Мт. 6, 13). То јест истемо од Оца да нас не остави у искусењима изнад насих моци и да нас избави од свих дјаволових замки пуних лукавстава. Дакле, у било које време искусења треба да се молимо постојано, са сузама, с постом и са скрусеносцу срца. Свети Оци нам препоруцују да стално казујемо Исусову молитву, особито у време искусења, јер Име Господа као мац вади из насих срца и исеца непријатељева искусења.

Друго врло сназно орузје против дјаволових искусења јесте смирење. »уј ста вели Давид: Бих понизан, и спасе ме (Пс. 114, 6). Када смо окрузени искусењима и страстима, смиримо се из срца, то јест сматрајмо се највецим гресницима, говореци да смо због насих греха и насе гордости кусани, и тада це дјаво побеци од нас, јер непријатеља најјаце сазизе смирење, молитва са сузама и пост.

Друга орузја у време искусења јесу: "музествено трпљење искусења, цесто исповедање мисли, цитање светих књига, избегавање разлога за грех, Свето Прицесце, тиховање, одрицање од земаљског и друго".

Које су користи од искусења у насој борби с непријатељем дјаволом?

Прва је корист сто се без искусења и без борбе са искусењима не моземо спасти, нити имамо због цега да будемо крунисани победним венцем. Без искусења и духовне борбе није могуце спасење дусе. Због тога казивасе један отац у пустињи: "Уклони искусења, и нико се од људи неце спасти" (Отацник, издање 1930.).

Затим, искусења нас привикавају на мајсторство духовне борбе, кале нас у зивоту, помазу нам да дусевно узрастамо. Искусења нам поспесују веру, поуцавају нас и приморавају да се висе молимо, да будемо будни и трудољубиви у цркви, у посту, у цитању побозних књига; искусења нас саљу цесце на исповест, на тразење савета и на Свето прицесце. Искусења нас смирују, показују нам колико смо слаби и немоцни када смо сами. Искусења поспесују насе стрпљење, молитву, сузе, смирење и веру.

Ето смисла, циља и користи од искусења на земљи.

Оце Клеопа, ста је врадзбина и колико је врсти има?

Под рецју врадзбина поимамо призивање демонске силе, уместо Бога, на помоц цовеку, у циљу испуњавања појединих људских зеља. Врадзбину су упразњавали и у јеврејском народу у време Старозаветнога закона, и код хрисцана у Закону благодати, назалост, до насега времена. У Старом закону тразио је дјаволову помоц, обрацајуци се врацари, цар Саул, због цега је био строго казњен од Бога. Врацар је био и Валаам.

По уцењу Светога Никодима Светогорца, врадзбина се дели на висе делова, и то:

Сама врадзбина, под којом се подразумева призивање дјавола, да би открили људима скривена блага, изгубљене предмете и друго слицно.

Гатање, друга врста врадзбине, којим поједини људи претсказују будуце преко црта са длана, сто се назива хиромантијом, и посредством других предмета (зрневље, карте, кафа, итд.).

Бајање, спиритизам, то јест призивање помоци дјавола у тамним собама или на гробовима, да би казнили оне сто су у зивоту. Бајаци тврде да призивају дусе умрлих из пакла, као гатари из времена пророка Самуила (1. Сам. 21, 3), да би сазнали будуце или да би се коме осветили. У насе време упразњава се медју неким верницима бајање као: гасење угљевља, изговарање појединих реци помесаних с молитвама за болеснике који тврде да су "зацарани", итд.

Цини, то јест врацање појединих младих да би ступили у брак једни са другима или да би се раставили, призивањем дјаволске помоци, популарно звано "судјаје".

Гатање по зивотињским изнутрицама, звано "иконоскопијом". У ову врсту гатања спадају и снови, зодијаци, зли и добри цасови, гатање по удовима тела, звано и предсказање (зујање усију, подрхтавање ока, свраб дланова).

Амајлије и талисмани, под којима се поима носење на руци или грудима каквих сатанских знакова, конаца, кљуцева, предмета или обојених комадица стофа ради цувања од болести, од опасности и од стета, посто се најпре над њима призвала дјаволова сила.

Демонопризиваци су они сто гатају будуце призивањем дјавола. Овде се убрајају они ста пале ватре пред куцама и скацу кроз ватру, гатари од родјења, као и они сто гатају по зивотињским изнутрицама или узимају плодност говеда, сто је врадзбина која се упразњава у насе дане.

Астрологија је врадзбина која се упразњава од најстаријих времена до данас. Под астрологијом се поима предсказивање предстојецих догадјаја кроз кретање звезда, планета, ветрова, облака и осталих васељенских појава. Астролози тврде да сваки цовек има сопствену "звездану мапу".

Ето неколико од најобицнијих врсти врадзбина, неке су скоро заборављене, друге се упразњавају и у насе дане, које сузбијамо и од којих треба да безимо јер су дјаволска обмањивања, која преласцују и обмањују многе хрисцане ради њихове погибељи.

Мозе ли, уистину, дјаво да врадзбинама помогне цовеку висе но сто нам помазе сила и благодат Бозија?

Нека се зна да дјаволи немају никакву моц да кога исцеле, да открију стете или злоцинитеље. Они не могу никада да цине одистинска цудеса, него само лазним утварама обмањују невернике и слабе у вери. Ову истину нам показује бозански отац Јован Златоуст, казујуци: "Зар не видис да дјаволи нису могли да исцеле од суљева и краста које бесе Мојсеј бацио на Египат цак ни врацаре и бајаце који њима слузаху, па зар це тебе исцелити? (Изл. 9, 11). И ако се дјаволи не смилују твојој дуси, како це се озалостити због бола твога тела? Ако се дјаволи труде да те изагнају из Царства Бозијег, како ли це те избављати од болести? То су подсмеси и бајке. Дакле, немој се, хрисцанине, обмањивати, јер никада вук не мозе постати овца, нити дјаво икада постаје лекар. Јер лаксе мозе огањ уцинити да падне мраз, и снег да се време отопли, него ли да те дјаво одистински исцељује" (Подела псенице, стр. 324).

Дакле, када се ми разболимо или имамо неприлике, или нам се твори неправда, или имамо стете, или синове за зенидбу, или друге тескоце у породици, немојмо висе прибегавати помоци дјавола и његових слугу, које су врацари и гатари, него у цркву да хитамо и код свестеника, на молитву и на пост, и намах це нам помоци Благи нас Отац, који нас је саздао, јер има милости према нама.

Које су последице греха врадзбине?

Који творе врадзбине и прибегавају врацарима цине велики грех против Духа Светога, јер остављају Бога и тразе помоц дјавола. Одрицу се Христових слузитеља, то јест светих свестеника, и одлазе код сатаниних слузитеља. Остављају воду зиву, свестеника и благодат спасења у Цркви, па ради својих страствених и људских интереса тразе помоц Христових непријатеља, то јест врацара. Одрицу се истине и примају уместо ње лаз, јер су све реци врацара лаз и дјаволска обмана.

Тако велики грех против Духа Светога неце се виновницима опростити ни у овоме веку ни у будуцем (уп. са Мт. 12, 32), као сто казе Христос, ако се не буду кајали целога зивота. За такав грех долазе сваковрсна зла и опасности на виновнике који прибегавају врадзбинама. Најпре гриза савести сто су оставили Бога и тразили помоц од непријатеља Бозијег. Затим је одлуцивање од Светог Прицесца на висе година, од 7 до 15 и цак 20 година. Затим, који верују и прибегавају врадзбинама одгоне из свога срца дар Бозији и уводе у куцу и у своја срца дух дјаволов. Затим, који творе врадзбине и верују у њихову помоц одрицу се Христа и сједињују се с дјаволом. Затим, који творе врадзбине и прибегавају њима висе не доликује да се називају хрисцанима, него отпадницима. Затим, виновнике за овај тезак грех Бог казњава теским и неизлецивим болестима, страдањем у њиховој породици, стетама и неслагањима, сиромаством и узасном смрцу. И ако се не исповеде код свестеника и не оплакују свој грех са сузама целога зивота, не могу се спасти.
Врацари и који верују у дјаволову помоц и прибегавају њој, ако не напусте ово и не покају се, "одлуцују се сасвим од Цркве", то јест одвајају се од Христа и добровољно се предају у руке непријатељу, а ако умру у овом греху, и не бивају сахрањени од свестеника, него подобно паганима и отпадницима од вере, на своју вецну осуду на муке пакла.
Ето узасних последица врадзбине.

Какву епитимију налазу Свети Оци врацарима и онима сто прибегавају врадзбинама?

Најстрозије казњава врацаре Свети Василије Велики. Ево ста он казе у 72. канону: "Ко се преда врацарима или другима слицнима добице епитимију као убице" (Свети Василије Велики 72; Свети Григорије Ниски 3, Лаодикијски 36). Он поставља врацаре у ред цовекоубица и богоотпадника, то јест одлуцује их од Светиња од 10 до 20 година. У 65. канону Свети Василије Велики вели: "Зена која буде опцарала странце (одлуцује се од Светиња) година 9 и метанија 500 на дан".

А 61. канон ВИ. Васељенског сабора одлуцује од Светог прицесца на сест година оне који одлазе гатарима у карте и друго слицно, да би сазнали будуце. А "ако буду истрајавали у овом и не буду се клонили ових погубних и паганских мајсторија, одлуцујемо да се сасвим одлуце од Цркве, као сто и Свети канони уце..." Свети Јован Постник скрацује канон врацарима и онима сто прибегавају врацањима на само три године одлуцења од Светиња, ако исповеде грех, ако га конацно напусте, ако дневно дрзе пост до 3 сата после подне и цине по 250 метанија на дан.

Али и Свето Писмо показује како теско казњава Бог оне сто су прибегавали врацарима, јер цуј ста вели: Врацарима не допустите да зиве (Изл. 22, 18). И опет вели: А цовек или зена у којима би био дух врацарски или гатарски да се погубе; обоје камењем заспите, јер су криви (Лев. 29, 27). И опет: А дусу која се обрати к врацарима и гатарима да цини прељубу за њима, окренуцу лице своје насупрот тој дуси, и истребицу је из народа њезина (Лев. 20, 6).

Видимо да је цара Манасију казнио Бог горким и теским сузањством у Вавилону, јер проводи синове своје кроз огањ и гатасе и врацасе и уредио је гатаре од родјења и врацаре и умнозио је злоцињење пред Господом, да би га збацио с престола (2. Днев. 33 6). Цара Саула казнио је Бог губитком царства и срамном смрцу, јер је оставио Бога и позвао зену гатару од родјења, следујуци њена гатања (1. Самуил. 28, 7). А на цара Охозију се Бог разљутио веома јако, сто је послао да питају врацару из Акарона.

Говорите нам опсирније о греху гатања са Светим књигама, или, како се данас назива, "отварање правила", које се уобицајава данас код верника.

Врацање Светим предметима и књигама је цетврта врста врацања и назива се "гитија". Ти врацари месају своје врадзбине с молитвама, са псалмима и другим светим рецима, упуценим Богомајци и светитељима, да би могли лаксе обманути слабе у вери.

Ево ста о овоме вели Свети Јован Златоуст: "Ти велис да је она старица хрисцанка, и да је онај цовек хрисцански гатар, и да, кад бајају или отварају књигу, не изговарају нити пису друго име до име Христа, Богородице и светитеља; дакле какво зло они цине? На ово ти одговарам да зато особито доликује да мрзис ону злу зену и оног злог бајаца и гатара, јер користе име Бозије на поругу и бесцасце. Хрисцани будуци, делају као пагани. Јер и дјаволи, мада изговарају име Бозије, ипак су дјаволи. Поједини, хотеци се правдати, веле да је хрисцанка зена која је бајала и ниста друго не изговара до само име Бозије. Ја је због тога горе мрзим и одврацам се од ње, јер употребљава име Бозије на срамоту.

Називајуци себе хрисцанком, показује себе да дела сто је паганско" (Христоитија, нав. дело, стр. 305-320).

Који гатају отварањем Псалтира и других Светих књига одлуцују се од прицесца до 7 година, јер је Псалтир Света књига са многим пророцанствима у себи, надахнута Духом Светим, и она је за молитву, а не за гатање и стицање новца на осуду. Исти грех творе и поједини свестеници који "отварају књигу", како се казе у народу, и падају под теску осуду, како они, тако и који захтевају да им отворе Свето Јевандјеље.

Због цега се поједини хрисцани слузе врацањем?

Због тога сто је у њима ослабила вера и страх Бозји; због тога сто се данасњи хрисцани не моле довољно, да би испунили своје молбе молитвом, а не гатањем; због тога сто не цитају Свето Писмо, да виде каква осуда достизе врацаре, и због тога сто не одлазе редовно у цркву, не исповедају се барем у току цетири поста и не тразе у слуцају потребе и молитве свестеника. Поједини хрисцани јос прибегавају гатању зато сто су заборавили обецања која су дали Христу на Светом Крстењу, када су рекли: "Одрицем се сатане, и свих дела његових, и свих слузитеља његових..." Такодје, хрисцани јос прибегавају дјаволовој помоци када се њихова молба не испуни у Цркви или због тога сто заборављају на смрт и на дан Христовог суда.

Због тога нас Свети Оци упуцују да хитамо Богу, само Цркви и свестеницима, а не дјаволима и њиховим слугама. А Свети Јован Златоуст нас саветује, говореци: "Молим вас, будите цисти од ове обмане... и када хоцес да прекорацис праг своје куце, најпре реци ово слово: Одрицем се тебе, сатано, и твога цаствовања, и твога слузења, и сједињујем се с Тобом, Христе! Без овога умовања никада да не излазис из куце. То нека ти буде палица, то - орузје, то - одбрамбена тврдјава, и заједно са тим рецима осени и цело своје крсним знаком. Јер ако се будес тако наорузавао свуда, не само цовек, него цак и дјаво да те сретне, неце те моци повредити" (Христологија, стр. 316-317).

Како могу хрисцани да се избаве врадзбина и сваковрсних цини које дјаво изводи?

Ко сназно верује у Бога, ко се непрестано моли Богу и редовно хита у свету цркву, никада неце тразити помоц од дјавола и врацара, који су непријатељи Бозији.

Дакле, који имајју јаку веру у Бога, нека од Њега непрестано тразе помоц. А слаби у вери, који су икада тразили помоц врацара, ако хоце да се спасу, најпре нека исповедају тај грех и нека тразе епитимију. Затим нека се висе не обрацају сатани за помоц, ма у каквој невољи били, него само Богу нека хитају. Затим нека се сто висе моле молитвама и сузама из срца (Пон. зак. 4, 29; Пс. 118, 58; Јер. 29, 13) и тако це се трпљењем и вером избавити од врадзбина и примити дар Духа Светога.

Ста су снови и видјења, која је разлика измедју њих и колико их је врста?

Одговарам вам рецима Светога Јована Лествицника, који вели: "Сан је покрет ума у време некретања тела. А привидјење (лазно видјење) је обмана оцију, када ум спава.

Привидјење је излазак ума када тело бди. Привидјење је видјење нецега без ипостаси (нереално)" (Добротољубље, том ИДЗ, Слово 3, стр. 75). Ето, дакле, ста су снови и видјења. Они су двојаки: добри и зли снови и видјења. А разлика је медју њима ова:

Добри снови и видјења од Бога су, кроз њих се открива Његова велика воља, само онима који су потпуно саврсени и свети и који творе Његове заповести, као сто је био праведни Јосиф, коме се у сну показао архандјео Гаврило, заповедивси му да бези са младенцем Исусом и са Дјевом Маријом у Египат. Добри снови долазе од андјела, и подсецају нас на смрт и осуду, а посто се пробудимо подстицу нас на молитву и покајање. Напротив, зли снови и привидјења су од дјавола прерусених у светлосне андјеле или у светитеље, који нас у сну обмањују да смо добри и достојни раја; а посто се пробудимо "тонемо у гордост и у радост" (Добротољубље, том ИДЗ, Слово 3, стр. 76).

Да ли је грех да хрисцани верују у снове и видјења?

Свети Јован Лествицник казе да је "ко верује у снове подобан ономе сто трци за својом сенком и покусава да је ухвати". Исто тако он казе да су "демони тасте славе у сновима пророци. Они, као какви лукавци, смисљају будуце догадјаје и објављују нам их унапред. А ако се видјења испуне, дивимо се и гордимо мисљу као да имамо дар пред-видјења (пророства). Који слусају дјавола цесто су постајали лазни пророци". И даље вели: "Дјаволи не знају ниста о будуцем из каквог предзнања, јер и лекари могу да нам, на основу симптома, унапред најаве смрт". Затим закљуцује, казујуци: "Када поцнемо да верујемо у снове дјавола, они нам се подсмевају, цак и кад смо будни. Ко верује сновима и привидјењима у сну потпуно је неискусан, а ко не верује ниједнима - мудрац је" (Добротољубље, том ИДЗ, Слово 3, стр. 76).

Дакле, грех је да верујемо у снове и видјења, јер овима нас лако обмањују дјаволи и бацају нас у узасни грех гордости и тасте славе, када се цовек поузда у себе висе него у рец Бозију. Овом кусацком мајсторијом дјаво је обмануо многе хрисцане и монахе, бацивси их затим у понор погибељи. а ако когод ипак има недоумицу у вези са својим сном или видјењем, нека се исповеди духовнику и нека му затрази савет, јер кроз духовника говори Бог.

Због колико се узрока људи обмањују тастим видјењима и сновима?

Због седам узрока се хрисцани обмањују видјењима и сновима као да су од Бога, и то: због гордости; због тасте славе, која је прва кци гордости; због неискуснога и слабога ума хрисцана; због нерасудне ревности неких хрисцана, који се много моле и посте да би имали видјења, о којима казе Свети Исак Сирин: "Од велике болести болује ко има злу ревност" (Добротољубље, том ДЗ, слово 58). Пети узрок обмане кроз видјења и снове јесте непослусање духовницима и дрскост неких верника, особито гордељиваца, због цега их дјаво лови; сести узрок долази због неоткривених и неисповедјених лицних греха и због тога сто се цисто не исповиједају.
Извор: ман. Лепавина